Svašta nešto...

Dok na vas ne dođe red da vam dete primi tu osporavanu MMR vakcinu, verujem da se nećete interesovati kako da ga ne dovedete u opasnost bilo davanjem ili nedavanjem iste. Razumem, što da zalud trošite vreme ako niste lično ugroženi. Tipično razmišljanje izazvano medijskim manipulacijama koje deformišu svest, ali se na kraju ipak dozna istina, na nesreću upornih obmanjivača! No, i da pratite temu ili ne, pitanje je koliko pojedinac uopšte i može tu išta da doprinese?  Premda u gorućoj želji za sve bržom i lakšom zaradom, što medicinari,  farmaceuti ili država, mnogi su naivno verovali da valjda neće imati duše da sopstveni narod truju zarad punih džepova (zabluda da smo daleko iznad Afrike), ali su ih, svakako, prevarili. Oguglali smo na bolesne u nekim dalekim zemljama, njih truju neki drugi zli ljudi, ali svoj da truje svoga i još da se na televiziji smeška, jer to sigurno nije dao rođenom detetu, a oštro kritikuje sve koji bi da zaštite svoju decu, to je bezobrazno. Sasvim su sigurni da ništa loše neće da im se desi jer oni dobro kontrolišu svoje živote, a za sve ostale pišu zakone kako bi ih što bolje slušali. Zašto jedni moraju da vakcinišu svoje dete, pa makar mu posle toga i rogovi izrasli, a drugi, sa platama iznad  proseka nas smrtnika, odlučuju o tome po želji ili nakon bar 3 saslušana različita stručna mišljenja? Po čemu se za njihovu decu moraju davati ekspertize pre odluke o bilo kakvoj medicinskoj intervenciji, a za obične, male ljude imaju samo opciju uzmi ili ostavi (onda plaćaš kaznu koju tvoj džep sigurno ne može da podnese)?

Kako slatko doktori vole da se istresu na nekog neukog roditelja koji se usudio da ih pita šta se to u medijima priča i da li treba svoje dete da vakcinišu? Naravno da mora, čim njih pita, a ni oni sami ne znaju šta tačno stiže u tim vakcinama. U javnosti se servira priča šta zvanično treba koja vakcina da radi, što bi još i bilo razumno, no prećutkuje se da one nisu više sigurne jer su većinom kontaminirane (obaveza za zemlje trećeg sveta jer moraju da nas redukuju na odgovarajući broj, a i da usput malo eksperimentišu in vivo) i ko je odgovoran za posledice koje od toga mogu da nastupe? Nemaju potrebu da nas o tome obaveste jer nismo u odgovarajućoj grupaciji o čijoj se deci brine. Proglase nas pobunjenicima od opšteg pravila i kažnjavaju što upotrebljavamo mozak!

Sa društvenih mreža, gde se sve i uskovitlalo (zvanični mediji nisu našli da je bitno obavestiti narod da su se vremena promenila i da nam, nekada preko potrebne, vakcine danas i ne moraju sa sobom da donesu isključivo boljitak) tema se bojažljivo prebacila u ostale medije, ali više uz povike na sve one koji su se usudili da oponiraju vladajućem mišljenju i izričito ponavljanje medicinskih stručnjaka kako niko ne treba ni da sumnja u njihovu verodostojnost jer je to vraćanje u praistoriju! Nanovo su se množila iskustva ljudi koji su, ipak, doživeli probleme od vakcina i onda se u medijima malo promenila priča tako što pustiše i par lekara koji ne tvrde, ali ukazuju da možda mogu da se negde nađu usamljeni slučajevi bla, bla, ali da to sigurno još uvek nije razlog da se deca masovno ne vakcinišu. Za ovo pitanje oni nemaju logično pokriće, a i zalud ih je slušati kad imaju propisano šta smeju javno da iznose (toga se pridržavaju kad treba da nas lažu o njihovim dobrim namerama, ali nekako brzo zaboravljaju Hipokratovu zakletvu).

Naleteh pre neki dan na emisiju „Opasnice“, na Happy televiziji, gde o vakcinama raspravljaše gosti koji se skoro u većini ne složiše s obaveznom vakcinacijom! Netipično, kao i sve ostalo što ide uz tu emisiju. Voditeljke (Maja Nikolić i Silvija Slaming), kao i obično, nisu znale što ih tu dovedoše (jedva da su znale i imena sagovornika, a nema govora da su znale nešto više o njihovom radu), ali tema je samu sebe vodila. Doktorka Nevenka Dimitrijević najradije je ponavljala šta joj je lekarski esnaf odobrio, ali, valjda da je ne grize savest, reče kako u uputstvu proizvođača za MMR vakcinu piše da nije sprovedena klinička studija (no, zakoni ove države se ipak moraju poštovati pa makar to značilo i da trujemo svoju decu); advokat Ivo Strujić pokušao je da uputi narod u odbranu od obavezne vakcinacije legalnim putem (napomenuo i da u 18 zapadnoevropskih zemalja ne propisuju vakcinaciju obaveznom i kad imate takvu opciju onda je na nadležnima da proširuju svest kod ljudi te i da više obraćaju pažnju na sam kvalitet tih vakcina  i cele zdravstvene zaštite, dok, kod nas, roditelja posmatraju kao kriminalca koji želi da ubije svoje dete – diskreditacija bez argumentacije); voditeljka Danijela Pantić govorila je da doktori samo malo više treba da upute roditelje u temu jer bar toliko imamo prava da ih deranžiramo, a i da ostavimo roditeljima slobodu izbora; imunolog Todor Jovanović pokušao je da sabere misli, ali od previše informacija kojima je imao pristup, a malo onih koji bi to mogli da pojme, jedva je izlazio na kraj sa sopstvenim rečenicama (bilo je tu informacija o tome gde konkretno kontaminiraju vakcine i čime, da li uopšte sme da se primi koja vakcina, koliko je štetno zračenje beba običnim ultrazvukom još dok su u stomaku…); Lepi Mića (pevač, učesnik Farme) reče da sve to bar treba preispitati jer je istina negde na sredini; Joška Broz (predsednik KP) jedini pomenu da čitavu stvar treba posmatrati malo dublje jer smo vlastitom proizvodnjom još i imali neku kontrolu, a sada kada smo uništili i Torlak i Galeniku i Hemofarm, samo i možemo da očekujemo da nas strane vakcine iznenade svojim sastavom ili „slučajnom“ kontaminacijom.

Koliko god da su gosti i želeli da rasvetle temu, izgubljenost voditeljki poručivala je da je sve to samo skup nekih prevaranata  koji su se odmetnuli od države i koje nikako ne možemo uzeti za ozbiljno. Nisam sigurna da im je to i bio cilj, ali je onima koji ih puštaju u etar verovatno takvo stanje i godilo jer je, iako u nameri da se stvar sagleda sa nekog drugog, manje dostupnog gledišta, sve samo delovalo kao neka suluda teorija zavere. Dakle, i kad dobiju vreme u medijima neko se potrudi da njihova verzija deluje dovoljno konfuzno da više nikome nije jasno šta da radi. Zaista, šta čovek da pomisli kad su oni kojima niko nije dužan ništa da objašnjava dočekali da ih brani Lepi Mića (on je prvi put u emisiji čuo da oko ludih krava, ptičjeg i svinjskog gripa postoji možda i neka mućka, stvarno?; veruje da se lekarima možda slučajno potkradu loše vakcine, nisu sve to zavere farmako mafije, te daje primer da su nedavno u Njujorku najavili jako nevreme, a ono ih ipak obišlo, pa je moguće da je tako i sa strašnim najavama o smrtnosti svakog novog gripa koji se pojavi gde lekari propisuju obaveznu vakcinu jer zaista smatraju da će, u suprotnom, izbiti epidemija)? O doktoru Jovanoviću se odavno zna šta sve leči, no to nije zvanična medicina i nije javno dostupna informacija, ali da niko u studiju (doktorka, standardno, reče da nema tu informaciju), pa ni voditeljke koje su ga tu dovele, nije čuo da je on lečio Medžik Džonsona (svojevremeno je o tome pisala i „Politika“) i da je prvih 20 pacijenata od side on izlečio – voditeljka Slaming ga, pak, uverava da sida nije izlečiva (ona je, valjda, više upućena, pa požele da osvesti doktora da ne bude u zabludi)!? Advokat Strujić pričao je da se roditeljima ne daje prava informacija o vakcinama još kod lekara (tu nailazimo na prvu barijeru i napade tipa: informišete se preko interneta, vi ko zna koga slušate, da li znate šta radite za svoje dete - umesto da nam daju informacije na koje pacijent ima pravo), a voditeljka Slaming u šoku, misli da je to nemoguće! Pokušah da shvatim čemu njihovo pojavljivanje povodom ove teme, odnosno, ko je tu uopšte birao goste i da li su voditeljke mislile da je pripremanje za emisiju, sem brige oko izbora garderobe, zapravo urbana legenda? Sasvim sigurno je da su voditeljke, a i nerazumno kombinovanje gostiju poslužili tome da priča izgubi na kredibilitetu, bez obzira da li su to bile njihove namere.

Kako vakcinacija za mnoge više nije zdravlje već bolest i nije isključivo naš nego, zapravo, svetski problem, možemo samo da se nadamo da diskreditovanje svih mišljenja koja državi ne donose profit neće još dugo da odvraća javnost od pravog stanja stvari jer, jedno je kad vam izmisle krizu pa vam izmame novac ili dodaju nove poreze, a drugo kad vam naplaćuju to što će vam zauvek razboleti dete. Ili bar treba da je tako. Kad se podvuče crta, izgleda da, koliko god da ste upućeni u temu, ostaje na snazi da je siroti narod i dalje u obavezi da veruje kako država radi u njihovom interesu, da doktori misle samo na njihovo zdravlje, da farmaceuti prave lekove da bi ga lečili. Čak i da želite nešto da ispitate ili promenite, male su vam šanse da bez poduže borbe u tome i uspete.  

Jasno je da žene vole pažnju i bezrezervnu ljubav, još kad je upakovana uz savršeno zgodnog, mladog, poštenog biznismena to je dobitna kombinacija. Takav muškarac mogao bi da im traži i da seku vene, one bi pristale, te tako i uz malo BDSM seksa dobismo ceo paket za tržište gladno ljubavi i erotike. Žene su oduvek padale na romantične priče, muškarci na pornografiju, a trilogija Pedeset nijansi (siva, tamnije i oslobođeni), kao štivo sa obe teme, idealno je za razonodu i luftiranje mozga od dnevnih problema kod oba pola. No, ako ste ranije čitali nešto više od ljubavnih/erotskih vikend romana tj. ukoliko u literaturi tražite bar trunku logike, da ne kažem neku dubinu ili, sačuvaj Bože, još i pouku, onda ovo neće odgovoriti vašim željama. Kliše zaplet, površno građeni likovi, suludi raspleti, svega i svačega počupanog iz najrazličitijih žanrova pa onda smućkano u istu priču, mnogo se htelo, ali se malo uspelo jer je autorka (E. L. Džejms) pojurila za tiražem (budući da je radila kao televizijski producent, ide joj od ruke da prepozna potrebe tržišta), ali ne i kvalitetom (doduše, sumnjam da joj je to i bio cilj obzirom da se danas živi za brzu slavu i puno para).

No, šta je tu je i sada je pred nama priča o nestvarnoj ljubavi između biznismena i studentkinje začinjena sa malo vezivanja svim i svačim, tu su i bičevi i poneki povez na očima (ništa što već decenijama nije prisutno u medijskim sadržajima). Glavni muški lik, Kristijan, naizgled idealan i poželjan (valjda zato žene i poludeše za ovom knjigom) obleće oko glavnog ženskog lika, Ane, postupno je upućujući u njegove potrebe u njihovom odnosu (Ana misli da je to iz ljubavi, ali on samo traži nastrani seks)  i kad ona ne pristaje da ga slepo sluša (na kraju prve knjige ga ostavlja) on shvata šta zapravo oseća prema njoj i sa mesec i po dana poznanstva odlučuju se za brak (druga knjiga) što dovodi do lečenja njegovih trauma prošlosti (uz pravu ženu u rekordnom roku) onda stigoše i deca (treća)…  Jednom rečju – BAJKA! Tu i tamo pretera on u kontroli, ali muškarci ionako po definiciji misle da im to i pripada, a Anino veliko, zaljubljeno srce sve prašta. Nema veze što je on „spolja gladac, unutra jadac“ i emotivno je zastrašuje, izoluje od sveta, progoni, povremeno lema po guzi (tad baš nije bila dobra), ona zna da to stanje još nije znak za uzbunu jer, zapravo, „nema ljubavi bez patnje i bola“, samo je pitanje koliko će ko da izdrži!

Ljubav zna da bude slepa, ali ovde su pobrkani vekovi! Ili Ana ili autorka imaju užasan problem sa svešću  ili knjigu nije ni pisala žena već neki neupućeni ženomrzac pa to onda još i pije vodu! Čitajući knjigu, ja svo vreme provedoh u svađi sa Anom i to me je izluđivalo! Na prvi pogled savremena i obrazovana, Ana je žena koju ne privlače raskoš i glamur, a sticajem okolnosti biva uključena u taj svet. Zaljubljena do ušiju u čoveka koji je, po njenoj definiciji, zgodan, neodoljiv, seksi, ali je svojim pretnjama i kaznama ujedno i zastrašuje, ona polako gubi kontrolu nad sobom jer nema dovoljno snage da Kristijana podigne sa dna, a da usput i sama ne bude ranjavana. Sve bi to još i bilo razumljivo da ona od prvog susreta sa Kristijanom ne pokazuje znake izgubljenosti u prostoru i vremenu (ali ne od zaljubljenosti). Nasuprot onome što o njoj saznadosmo na početku, ona odjednom prelazi u drugi lik - kao da je pobegla iz porodice Amiša (izvinjenje Amišima J) pa su joj zapažanja i reakcije iz prošlog veka: konstantno joj se zacrvene obrazi na pomen bilo čega što ima ili nema veze sa seksom, kao da je tinejdžerka; devica u 21. godini života u Americi pa valjda zato i nije upoznata sa činjenicom da bogati najčešće imaju mogućnosti da eksperimentišu i zabava im je obično droga i razvratan seks, doduše njen izabranik samo htede malo sado-mazo seksa uz apsolutnu kontrolu njenog života… pa da proba, možda to i nije tako loše – ubola premiju!?; on je dražesan pa je ne bičuje pri prvom seksualnom iskustvu i ona mu je na tome zahvalna, ali ipak mora kasnije malo da je izlupa, tek da ga mine želja, no navići će se već ona, uverava je on, a i ona samu sebe?; kada mu se ipak suprotstavi jer, Bože moj, nije dobro podnela njegov kaiš, on joj objasni da više neće moći da joj veruje jer je samo trebala da iskoristi lozinku, a ona mu se izvinjava što je zaboravila!?; usput saznaje da on ima i mračnu pozadinu koja je uzrok takvog bolesnog ponašanja, ali to ne izaziva preveliki šok jer ona valjda nikada nije čula da traume ostaju za ceo život (niti da se bilo kakav napredak ne meri danima) i olako se upušta u posao njegovog ličnog psihijatra!? Bez imalo samopoštovanja, naivna do glupavosti (on je prvo zastrašuje, kažnjava, pa se izvinjava, a ona reaguje kao beskičmenjak) i bez trunke snage u sebi da mu se u bilo čemu suprotstavi (pred njim postaje nimfomanka koja ne može jasno da misli), gle vraga, već u drugom nastavku njena izgubljenost dovodi do neviđenih promena na njegovoj bolesnoj psihi i on kreće ka ozdravljenju brzinom svetlosti (da, stvarno!), a do kraja trilogije ona već prelazi u treći lik - izrasta u akcionu junakinju koja se vešto iskrada obezbeđenju, uspeva da za nešto više od pola sata iz banke odnese 5 miliona dolara u kešu, pištoljem se razračunava sa dugogodišnjom uigranom bandom prevaranata, pri tome ugrožava svoj i život svoje nerođene bebe, a sve to zbog Kristijanove polusestre koju poznaje tek koji mesec!? Koliko ličnosti ona ima u sebi? Doduše, kaže ona narodna: „Tiha voda breg roni!“, što bi možda značilo da Kristijan nije primetio (a ni čitaoci) šta se sve krije iza naizgled naivne Ane i da ona to samo zavarava svojom pasivnošću, a zapravo razbija barijere (žena je izbezumljeni pritajeni tigar)! Tako ona potpuno sjebanog tipa (kako on samog sebe naziva) reši da promeni samo svojom ljubavlju iako u sebe nema ni trunku poverenja da bi bilo šta mogla da uradi pravilno - nije li joj to preveliki zalogaj za prvu vezu u životu? Jasno je što misli da prvi mora da joj bude i poslednji, ali kako ona zna koji je to pravi put za njegovu muku kad nema nikakvog iskustva sa vezama? A i da li bi njena ljubav bila tako slepa i bezgranična da on nije bio upakovan u dijamantsko pakovanje? Ma da, ljubav ne zna za granice, samo je njihova malo lakša za gutanje široj čitalačkoj publici.

A šta to Anu izdvaja od svih drugih (Kristijan ih je pre nje imao 15)? Ana ima srećnu priču od početka: roditelji je vole (čak i očuh, koji je u Americi po definiciji neki zlostavljač, kod nje je duša od čoveka), društvo je poštuje i voli, mladići jure oko nje, ali ona bira najpoželjnijeg (s mračnom tajnom koja se gubi kao rukom odneta kad se ona pojavi) i žive srećno do kraja života! Kako? Po rečima njegovog psihijatra, Kristijan je u emotivnom smislu tinejdžer, seksualni sadista lečen svim metodama koje su poznate današnjici, ali ništa nije urodilo plodom. I onda dolazi Ana koja ga leči čarobnim štapićem – umesto da ispravlja njegovo iskrivljeno shvatanje života ona se, zapravo, samo uklapa u njegove potrebe i dovoljno naivna i nevina (jer to još uvek kod muškaraca i "gvozdena vrata otvara") kao brzinsku terapiju primenjuje zavođenje mladalačkim igrarijama hoću-neću (što sasvim odgovara njihovoj emotivnoj zrelosti). Ali, ako je Anina potreba bila da bude potčinjena (kako ju je Kristijan i procenio pri prvom susretu) onda ne znam što se svo vreme kao bori protiv toga - valjda zato da svi uvidimo njenu čednost. Ona više plače nad njegovim mučnim detinjstvom nego on, a i više nego nad sopstvenim problemima (majčinska ljubav koju muškarci obožavaju), njegove pare joj uopšte ne trebaju, vidi ona da on baš i nije čist sa zahtevima u kontroli, ali pred većinom zažmuri od silne ljubavi… Pored njene anđeoske dobrote sve druge su samo rogate veštice! Ona izgleda ima prirodni dar da oceni šta je to idealna veza, kako je održati (pasivna i neupućena sa Kristijanom, a zverka sa njegovim bivšim i trenutnim udvaračicama, kao i njenim potencijalnim udvaračima), neženju iz uverenja/bolesti za mesec i po dana zna da preokrene u zavisnika od braka, da mu objasni kako biti otac neće nikako oštetiti njihovu konstantnu potrebu za seksom (koji je njemu, kako on kaže, neophodan u svrhe lečenja psihe), naravno, zna da će biti savršeni roditelji jer su oboje bezgrešni i još uspeva da je ne nazovu sponzorušom jer sve radi isključivo iz ljubavi. Pa da, razlikuje se od drugih jer je savršena! I u prošlosti su se žene žrtvovale za svoje muškarce, na ovaj ili onaj način, ali ne beše da su one bile i zadovoljne takvom ulogom. Verovatno zato što nije bilo moguće da se sve uvale prebogatim ljubavnicima koji će iz bitange izrasti u njihovog ličnog princa!

Svakako, ova bajka ima srećan kraj jer joj se sva muka sa Kristijanom (uporno je uplakana, isfrustrirana, prestravljena) morala isplatiti da bi narod poželeo to da guta do besvesti. No, na nesreću drugih žena današnjice, čak i kad ste spremne da dovoljno dugo izigravate nečiji otirač i kad te on i posle svih tvojih majčinskih žrtvovanja i slepe ljubavi šutne zbog druge (to je još i najbolje, može i da vas psihički i fizički maltretira svaki put kad npr. pogledate drugog tipa, posle se izvini i nikom ništa) ostaje vam da zamišljate kako, eto, neke od toga još imaju i koristi. Čak su se i Kristijanove bivše uporno pitale što njih nije zadržao kad su bile jednako ponizne (to je i bio deo obaveze ugovora koji su sve potpisivale), ali ne posreći se svakoj. Njih mi baš bilo žao, sve su imale nesrećniju sudbinu od njene i baš bi im prijalo makar malo njegove pažnje, a i para, ali na bedu obično i ide druga beda, a to je i u crnoj hronici dosadno, a kamoli  u romanu koji treba da razonodi narod u ovom trulom vremenu.

U svakom slučaju, roman je takav kakav je, sad stiže i film i neviđena pomama za kartama objašnjava koliko smo nemoćni pred životom i njegovim izazovima, koliko malo znamo i da nam i dalje serviraju samo „hleba i igara“, a mi se na to hvatamo! Što se ženskog dela publike tiče,  biće da su Kristijanovo ponašanje shvatile kao pažnju (koliko god ona posesivna i bolesna bila) koju one ne umeju da izmame iz svojih jačih polovina kod kuće. A možda današnjoj ženi samo nedostaje nekadašnji dominantan muškarac, pa tako ćutke vole Kristijana i maštaju da će im muževi, možda, nekada povratiti pređašnji, muževniji oblik (ako već mogu muževima da zažmure na mekoću, onda mogu i Kristijanu na malo preterane kontrole i par nepotrebnih udaraca). A što se muškaraca tiče, verujem da ih može interesovati samo onaj deo o seksualnim poduhvatima likova, ali usput moraju da obrate pažnju da Ana već ima muškarce koji je vole, a ipak bira onog što je mnooogo zgodan i premnooogo bogat! Knjiga, dakle, poručuje da će vam seksualne perverzije i kontrola uspeti ukoliko prethodno ispunite ovo dvoje i nađete dovoljno veliku izgubljenicu da vas prati u tome! A ako vas obostrano (ili mnogostrano) samo zanima da poboljšate seks, volite se ljudi jer to još nikome štetu nanelo nije (svi imaju pravo na svoj izbor zabave u krevetu, dokle god su sve strane zadovoljne), ali ove knjige baš i nisu nešto preterano inovativno ni rekle o tom pitanju.

Šta bi sve moglo da se zaključi iz ove trilogije: kada požele da njihova lepša polovina od nespretne devojke postane seksi mače, muškarci samo treba da joj kupe skupe krpice, žene već imaju urođeno znanje kako da iz patika krenu u zanosni hod u visokim potpeticama; u urbanim delovima Amerike još uvek postoje devojke koje su nevine, a napunile su 21 godinu i nisu sigurne šta tačno da očekuju u krevetu (da vise s plafona ili leže u krevetu njima je isto); takođe postoje i problematični muškarci koji imaju detaljan ugovor o svim seksualnim obavezama oba partnera koji ne znaju da žene samo hoće brak i decu, ali kad im se lepo objasni, sami u to trče; pre svake otpočete akcije žene treba prvo da se dobro zapitaju šta jača polovina ima da im uradi ukoliko im se to ne svidi (nebitno da li treba da odete do prodavnice u kratkoj suknji ili porazgovarate s njegovom bivšom); kada vas dečko presavije preko kolena i izlema jer nesvesno prevrćete očima to vam samo zvuči kao neki prethodni vek, vi u stvari treba da se na to naviknete (možete da plačete malo jer vas sve boli – i duša i telo, ali više na pomisao koliko je tek surova njegova prošlost); sve traume iz detinjstva leče se za oko mesec dana tako da terapeuti više nemaju potrebu da rade (dovoljno naivne i obavezno nevine devojke preporučuju se kao brzinska terapija)…

U nestvarno gorućem iščekivanju filma rađenog po ovoj priči nadam se da će neko da zažmuri na sve kontradikcije unutar nevešto izgrađenih likova, na tanke zaplete i nestvarne rasplete. Da nekako, kako to za potrebe filma najčešće i biva, pomere radnju na ono što tržište jedino i interesuje (suluda količina akcije i seksa) i da bar tako umanje nedostatke koje je autorka ostavila. I koliko god da je loša u pisanju (uz sve ostalo navedeno ona upakova BDSM seks, psihičke poremećaje, brak i decu u isti koš) prevelika reklama koja je uložena u ovaj projekat kazuje nam samo jedno: delom provejava nevinost koja se postupno upućuje u tajne modernih perverzija jer nam je to, zapravo, Veliki Brat propisao nastavak „Uputstava za sveopšte ponašanje“ te tako još od obaveze dopuštanja pokreta gejeva, preko istopolnih brakova, oduzimanja dece strejt roditeljima jer nisu pozitivno nastrojeni prema prethodnim i davanja te dece istopolnim roditeljima, sad dobismo objavu da su od ove sezone u upotrebi obavezni lanci i katanci  s tim da, već u idućem obraćanju, možemo očekivati da se ukine obaveza da uz taj manir morate imati brak i decu. A ko to odavno već sprovodi apsolutnu kontrolu i ko su mu potčinjeni, svima je jasno.